UPLETENO VIRTUELNO
PLETENE MREŽE
Posmatrajući prostornu strukturu mreže, koju Leonora Vekić plete, kao predmet koji se prostire kroz prostor u varijacijama otvorene forme, shvatamo da se nalazimo u prikazu procesa nastajanja i to u fazi koja je isečak, deo tog procesa čiji su početak i kraj nesagledivi.
Povezivanje čvorova kontinualnom niti ima svoju analogiju u procesu neprekidnog nastanka živog sveta, čije je težište potencijal u nastajanju.
Za samu umetnicu, proces rada je nalik višeslojnom dijalogu sa fluidnom formom; racionalan, intuitivan i senzualan u isto vreme. Ritualno usklađivanje ritma pletenja sa unutrašnjim silama koje se pojavljuju zahteva nijansiran odgovor autora ka uspostavljanju konačnog ekvilibrijuma.
Svetlosne varijacije su sastavni deo ove prostorne postavke. Senke koje se prostiru i preklapaju doprinose snazi estetsko-poetskog doživljaja u kome predmetnost mreže postaje apstraktni prizor pojačanih izraženih čulnih kvaliteta.
VIRTUELNE MREŽE
Izmeštanje prostorne strukture mreže u njenu apstraktnu predstavu nesamerljivih mogućnosti, Leonora Vekić ostvaruje digitalnim medijima. Video zapis i fotografije otvaraju neispitane prostore likovnog i perceptibilnog eksperimenta.
Oko kamere koja se kreće u video snimku prikazuje svu dinamičnu prirodu forme mreže i njene varijacije. Čvorovi i prepleti kao počeci misli koje se šire i rastežu u prostoru postaju čudesne figure. Različiti uglovi i međuprostori koje fokusira oko kamerom vode pogled i misli kroz iznenađujuće pejzaže. Mreže su spolja i iznutra, otvaraju prostor, fizički i mentalni…
Digitalne fotografije kadriranih delova prostornih mrežastih struktura stvaraju čudesne prizore i otvaraju beskrajne asocijacije. Njima nas umetnica vodi ka predelima u kojima nikada nismo bili, koje možemo videti samo u trenutnim bleskovima svesti, u snovima ili mističnim trenucima.
Bilo da nas asociraju na udaljena sazvežđa ili pretakanje organskih procesa u formalne strukture, one nas vraćaju nama samima, da slutimo, da budemo slobodni i prepustimo se neispitanim delovima nas samih, koji uvek nekuda vode lepotom večite misterije.
Ana Mihailović
